Zamolili smo četvero naših sjajnih plesača – Pavlu Pečušak, Azamata Nabiullina, Mirnu Sporiš i Tomislava Petranovića da nam izdvoje svoje najdraže pas de deux. Nije im bilo lako odabrati, odmah su nam to rekli, jer je iza njih toliko mnoštvo otplesanih i pogledanih baleta, da odluku nije bilo kako donijeti.

 

PAVLA PEČUŠAK – Orašar, Giselle i Druga simfonija

 

Priznaje kako više voli duete nego solističke dionice i kroz smijeh kaže kako možda zato što je u dvoje uvijek ljepše. Svaki duet kojeg je tijekom karijere plesala na neki je način bio poseban i ima važno mjesto u njenom srcu. Zato joj nije bilo lako izdvojiti najdraže.

 

– Meni drag balet i ne tako uobičajen duet, odnosno kvartet je bio iz Druge simfonije Roberta Schumanna u koreografiji Uwea Scholza iz Večeri njemačkih autora). Što me osvojilo kod tog baleta? Nevjerojatna muzikalnost koreografa Uwea Sholza! Taj balet je gotovo lišen kostima i scenografije pa sva pažnja ide na ples, plesače i samu glazbu! To nije narativan balet, opisala bi ga kao slavu i poezija plesa kroz klasične i neoklasične baletne korake. Na sceni je to bio fantastičan osjećaj, jer sam se koncentrirala isključivo na pokret i muzikalnost. Šteta što se više ne izvodi – ističe Pečušak.

 

Od ostalih dueta voli pas de deux Vile šećera i Princa iz Orašara, te onaj u drugom činu Giselle.

 

– On je tako emotivan, eteričan i pravo slavlje klasičnog bijelog baleta – smatra.

 

 

                                                                                  Azamat Nabiullin i Pavla Pečušak u Giselle, foto: HNK

 

 

AZAMAT NABIULLIN – Spartak i Giselle

 

Puno je toga odlično, kaže Nabiullin. Uglavnom voli sve balete koji imaju dramaturgiju i u kojima pas de deuxovi imaju značenje.

 

– Samo ne plastika, kakva često zna biti u novim baletima – ističe plesač.

 

Nakon dosta razmišljanja izdvojio je dva baleta koja su mu posebno draga. Prvi je Spartak Leonida Jakobsona, a posebno mu je drag zadnji duet Spartaka i Frigiji. Osim toga, odabrao je i Giselle. Tu nije mogao izdvojiti koji mu je pas de deux najdraži.

 

– I prvi i drugi su toliko genijalni da jednostavno ne mogu uprijeti prstom i reći da mi je neki dio najdraži. Nemoguće je odabrati najbolji pas de dex u Giselle, kad su svi savršeni – smatra Nabiullin.

 

 

MIRNA SPORIŠ – Čajkovski, Don Quijote, Bajadera. Coppelia na Montmantreu i Dama s Kamelijama

 

Najdraži joj je Čajkovski pas de deux, čiju koreografiju potpisuje George Balanchine. Još u baletnoj školi, gledajući Irenu Pasarić i Dinka Bogdanića kako ga plešu, maštala je da će ga plesati i to baš tako dobro kao i oni. Želja joj se na kraju i ostvarila, pa je otplesala taj pas de deux i on joj je ostao jedan od dražih.

 

– Jedan je od težih i zahtjevnijih pas de deuxa, s paradnom notom te se zato i često izvodi na Gala koncertima. Vrlo je muzikalan i u njemu se isprepliću grandiozne poze i podrške s poznatom Balanchineovom tehnikom plesanja. Zbog te specifičnosti izvedbe, malo je balerina koje mogu izvesti stilski ovaj ples. Posebna je i coda u ovom pas de deuxu, jer se balerina i plesač izmjenjuju više puta nego je uobičajeno, te svojim bravurama podižu tenziju i oduševljenje kod publike – pojašnjava Mirna.

 

 

Mirna Sporiš u Alisi, foto: HNK

 

Jako voli i grand pas de deux iz trećeg čina Don Quijotea Dinka Bogdanića, koji je zapravo vjenčani duet u kojem Kitri i Basilio slave svoju ljubav. On se izvodi nakon tri sata predstave, kad su plesači već skoro na kraju snaga, dodaje Mirna. Ton koji se provlači kroz njega je veličanstvenost, a od plesača traži snažnu tehniku plesanja, podrški i skokova.

 

Omiljen joj je i Grand pas de deux iz drugog čina Bajadere koreografa Bogdanića. U njemu je, kaže, jedna od najpoznatijih ženskih varijacija, neizostavna sa svih baletnih natjecanja. Sama uloga donosi držanje jedne princeze koja je nadmoćna i to se mora osjetiti u toku cijelog plesa, što je njoj dobro leglo. Izdvojila je i pas de deux iz trećeg čina “Coppelia na Montmartreu” Yourija Vamosa. Riječ je o samom kraju predstave, a dio na kojeg cilja je zapravo san slikara Loutreca.

 

– Ovo i nije forma pas de deuxa kakvu poznajemo a kojoj je bio začetnik Francuz Marius Petipa. U ovom duetu su varijacije implementirane u sam duet. Naime, muška varijacija je na samom početku, tada slijedi duet, pa je kraća ženska varijacija i finale. Svijetlo na sceni je prigušeno te plesači moraju biti jako skoncentrirani da se ne bi dogodila kakva nezgoda – prisjeća se Mirna.

 

Kao zadnji najdraži “korak dvoje” izdvaja onaj iz drugog čina Dame s kamelijama koreografa Dereka Deane. On nema ni varijaciju ni kodu, ali ima duet. Radi se o mađarskom plesu, koji odiše melosom, a od plesača iziskuje strast i jake emocije. Kao karakternoj balerini jako joj je dobro odgovarao.

 

                                                                                      Tomislav Petranović u Giselle, foto: HNK

 

 

TOMISLAV PETRANOVIĆ – Čajkovski, Ivica i Marica, La Sylphide

 

Prvi koji mu pada na pamet, kaže, jer Čajkovski pas de deux od Balanchinea. Njega je u karijeri, nakon Orašara, najviše plesao. Na svakom nastupu (diljem svijeta) uvijek je imao neobičan osjećaj kao da je koreografiran baš za njega.

 

– Nakon toga mi je odličan i korak dvoje iz “Ivice i Marice”, koji je za Margaret Ilman i mene osmislila irska koreografkinja Marguerite Donlon. On nam je donio jako dobre kritike… – sjeća se Petranović.

 

Osim njega, posebno mu je drag i korak dvoje i La Sylphide. Odgovor zašto je vrlo jednostavan, pojašnjava.

 

– Meni leži stil Augustea Bournonvillea – smatra Petranović.